Kada sam prišao krevetiću, sledio sam se.
Beba nije bila u njemu.
Pogledao sam prema supruzi — spavala je. Srce mi je tuklo toliko jako da sam jedva čuo bilo šta drugo. Počeo sam panično da pretražujem sobu, a onda sam ponovo začuo isti šapat iz pravca kupatila:
„Sad smo konačno izjednačeni…“
Polako sam prišao vratima i otvorio ih.
Tamo je stajao muškarac u uniformi motela, a u rukama je držao — dječju igračku koju smo ostavili pored krevetića.
Beba je, srećom, bila na drugoj strani kreveta, pored moje supruge. Ona ju je tokom noći uzela da je nahrani, a ja to nisam primijetio.
„Ko ste vi i šta radite ovdje?!“ povikao sam.
Čovjek se potpuno zbunio.
Ispostavilo se da je radnik motela. Ušao je jer su vrata naše sobe ostala odškrinuta, a dok je prolazio hodnikom čuo je glas iznutra. Mislio je da je neko provalio.
Ali tada smo ponovo čuli:
„Patit ćeš kao ja…“
Sva trojica smo se ukočili.
Radnik je pogledao prema televizoru, prišao mu i izvukao kabl iz zida.
Glas je odmah prestao.
Nekoliko minuta kasnije otkrili smo šta se zapravo dogodilo. Televizor je bio povezan sa uređajem iz susjedne sobe i tokom noći je povremeno hvatao zvuk filma koji je tamo bio pušten.
Rečenice koje sam čuo bile su samo dijalog iz nekog trilera.
Radnik se nasmijao i rekao:
„Gospodine, mislim da vam motel duguje jednu besplatnu noć.“
Ja sam ga pogledao i odgovorio:
„Hvala, ali poslije ovoga večeras spavamo kod kuće.“
Supruga se probudila i dugo se smijala kada je čula cijelu priču.
A ja od tada, čim uđem u hotelsku sobu, prvo provjerim televizor — pa tek onda vrata.
