Kod notara sam uradila nešto sasvim drugačije od onoga što je snaha očekivala. Nisam joj prepisala pola kuće. Napravila sam dokument kojim sam jasno odredila šta će se sa mojom imovinom dogoditi jednog dana.
Kada sam se vratila kući, ništa nisam rekla.
Poslije nekoliko dana snaha je nasmijana pitala:
„Jeste li završili ono kod notara?“
„Jesam“, odgovorila sam kratko.
Odmah je pozvala svoju majku i rekla joj da je „sve sređeno“. Tada sam shvatila da sam dobro postupila što sam prvo otišla kod advokata.
Te večeri pozvala sam sina da razgovaramo nasamo. Stavila sam papire pred njega i ispričala mu šta sam čula.
Nije mogao da vjeruje.
„Mama, meni je rekla da želi pola kuće samo zato da bismo jednog dana bili sigurni da nas niko neće izbaciti.“
„A šta je mislila kada je rekla: ‘Poslije ćemo lako’?“ upitala sam.
Sin je ćutao.
Sutradan je suočio suprugu sa svime. Nakon duge svađe konačno je priznala istinu.
Njena majka je imala velike dugove, a njih dvije su planirale da, čim dio kuće bude prepisan na snahu, pokušaju da dođu do novca koristeći taj dio imovine.
Sin je problijedio.
Ali tada sam izvadila dokument koji sam potpisala kod notara.
„Kuća ostaje moja dok sam živa“, rekla sam. „A poslije mene neće pripasti ni tebi ni tvojoj ženi direktno.“
Oboje su me pogledali zbunjeno.
„Ostavila sam je svojim unucima.“
Snaha više nije rekla ni riječ.
