Kad iz zgrade izlazi djevojka koju sam poznavao!
Bila je to moja bivša koleginica s posla koju nisam vidio skoro tri godine. Prišla je automobilu, ugledala moju poruku i počela da se smije.
Izašao sam iz haustora i rekao:
„Izgleda da sam ja prvi pozvao na kafu.“
Okrenula se i nekoliko sekundi me samo gledala, potpuno iznenđena.
„Čekaj… TI si me zagradio?“ pitala je kroz smijeh.
Potvrdio sam, a ona mi je priznala da je odmah prepoznala moje ime na ceduljici s brojem telefona. Zato je i napisala onu poruku.
„Mislila sam da ćeš prepoznati moj rukopis“, rekla je.
Nisam imao pojma.
Otišli smo na kafu koju smo oboje obećali „samo na pola sata“. Ostali smo skoro četiri sata, pričajući o tome šta nam se dogodilo otkako smo prestali raditi zajedno.
Na kraju mi je priznala nešto što me potpuno iznenadilo:
„Znaš, dok smo radili zajedno, sviđao si mi se. Samo nikada nisam imala hrabrosti da ti kažem.“
Nasmijao sam se i odgovorio:
„Znači, trebalo je samo da ti zagradim auto.“
Danas, dvije godine kasnije, još uvijek čuvamo obje ceduljice.
A kada nas neko pita kako smo se upoznali, ona uvijek kaže:
„Nije me osvojio cvijećem. Zagradio mi je auto.“
