A onda, pre par meseci, na odeljenje su doveli starijeg čoveka u teškom stanju. Imao je ozbiljnu povredu i morao je odmah na operaciju. Bio sam dežurni hirurg.
Dok su ga pripremali, medicinska sestra mi je pružila njegove lične stvari. Na vrhu je bila stara, izbledela fotografija. Pogledao sam je i zastao.
Na slici je bio mnogo mlađi čovek u vojničkoj uniformi.
Ne znam zašto, ali nešto mi je govorilo da ga pitam za ime. Jedva je otvorio oči i promrmljao svoje ime. Nije mi značilo ništa.
A onda sam primetio mali ožiljak preko nosa.
Odjednom sam se vratio tridesetak godina unazad. Blato. Dim. Ruševine. Čovek koji me podiže sa zemlje i govori:
„Drži se uz mene.“
Srce mi je počelo lupati. Nisam mogao da verujem da je moguće.
Operacija je trajala nekoliko sati. Kada se sledećeg jutra probudio, stao sam pored njegovog kreveta i pitao:
„Da li se sećate jednog dečaka po imenu Amir kojeg ste tokom rata odveli do ekipe Crvenog krsta?“
Dugo me je gledao, a onda su mu oči zasuzile.
„Ti si taj mali?“
Nisam uspeo ništa da kažem. Samo sam klimnuo glavom.
Čovek koji je nekada spasao moj život sada je ležao ispred mene, a sudbina je učinila da baš ja budem lekar koji će spasavati njegov.
Seo sam kraj njega i rekao:
„Pre mnogo godina rekli ste mi da se držim uz vas. Sada se vi držite uz mene.“
Prvi put posle toliko godina znao sam ime svog heroja.
