…otac me pozvao u stranu i pružio mi malu kovertu.
„Ovo je za tebe“, rekao je.
Otvorio sam je i unutra ugledao novac. Bila je to gotovo ista suma koju sam kao dječak dobio na kladionici.
Pogledao sam ga zbunjeno.
„Sjećaš li se onih para koje sam ti tada uzeo?“, pitao je.
„Kako da se ne sjećam.“
Spustio je pogled i rekao:
„Nisam ih potrošio.“
Nisam mogao da vjerujem.
Objasnio mi je da je taj novac godinama čuvao, a kasnije mu dodavao još pomalo.
„Znao sam da si tada bio ljut na mene. Možda sam pretjerao s kaznom, ali sam se uplašio. Vidio sam ljude kojima je kocka uništila porodice i nisam želio da jednog dana postaneš jedan od njih.“
U koverti nije bio samo novac. Bila je i mala, požutjela cedulja na kojoj je otac prije mnogo godina napisao datum kada mi je uzeo dobitak.
Na poleđini je sada dopisao:
„Za početak tvog porodičnog života. Neka ti ovo bude jedini dobitak iz kladionice koji će ti ikada trebati.“
Stajao sam i gledao ga bez riječi.
Godinama sam mislio da mi je otac tada samo uzeo novac.
Tek na dan svog vjenčanja shvatio sam da je pokušavao da mi sačuva nešto mnogo vrednije.
Zagrlio sam ga i rekao:
„Tata, tada sam te mrzio zbog toga. Danas ti kažem — hvala.“
On se nasmiješio i odgovorio:
„Jednog dana, kada budeš imao svoje dijete, razumjećeš zašto sam to uradio.“
I bio je u pravu.
