Pored kutije za baterije otac je ostavio malu presavijenu ceduljicu.
Ruke su mi drhtale dok sam je otvarala. Prepoznala sam njegov rukopis istog trenutka.
Pisalo je:
„Ako jednog dana pronađeš ovo, znači da je medo još uvijek sa tobom. Želim da znaš da sam u njega sakrio nešto što će ti možda jednom biti važnije od samog poklona.“
Pogledala sam plišanog medvjedića i pažljivo skinula unutrašnju postavu.
Ispod nje je bila mala kaseta i stara fotografija mene i oca.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Pusti snimak kada budeš spremna.“
Pronašla sam stari kasetofon i ubacila kasetu.
Nekoliko sekundi čulo se samo šuštanje.
A onda sam čula glas koji nisam čula dvadeset godina.
Glas mog oca.
„Dušo, ako ovo slušaš, vjerovatno više nisam pored tebe…“
Nisam mogla zaustaviti suze.
Ali onda je rekao nešto zbog čega sam potpuno zanijemila:
„Postoji jedna stvar koju ti mama i ja nikada nismo rekli. A tiče se dana kada si se rodila…“
